Odrastanje uz konje iz ugla NjKV princeze Ljubice Karađorđević

Otkad znam za sebe sanjala sam o konjima. Zato ni ne treba da čudi što je naša ćerka Natalija prvi put sela na konja sa svojih nepunih 6 meseci. 

Tačnije, nije baš sedela, pošto još uvek nije mogla samostalno da sedi uspravno, više je bila u poluležećem stavu. Ali to je nije sprečilo da ciči od sreće, mlatara nogicama i mazi konju grivu.

Da bih mogla da vam objasnim zašto konji zauzimaju tako veliko mesto u našoj porodici, moramo da se vratimo malo unazad.

Moji počeci u konjarstvu

Na prvi čas jahanja otišla sam sa nešto manje od 16 godina. 

Dočekala me je ogromna zekasta kobila koja se zvala Tundra. Bila je spora i blaga, baš ono što jednom početniku treba da se okuraži i zavoli ovaj sport. Dovoljno je bilo 5 minuta šetnje da se zauvek zaljubim. 

Više nije bilo reči o odustajanju. Ni kada su padovi postali toliko učestali da sam prestala da ih brojim; ni kada sam zbog obaveza na fakultetu morala da napravim višemesečnu pauzu; ni kada je hipodrom bio toliko zaleđen da smo svi jahali na istoj stazici širine 30cm, u koloni. 

Uvek sam se vraćala svojim ljubimcima, poznatom mirisu (koji većina ljudi ne bi ni nazvala ‘mirisom’) i zvuku kopita u galopu.

Nekoliko godina kasnije, upoznala sam svog današnjeg supruga, Mihaila. Nedugo zatim počeli smo da gradimo ranč na jugu Srbije i kupili prvog konja. Od te prve kupovine do danas prošlo je devet godina.

“Gde ima za jednog, ima i za dvoje” logika se malo otela kontroli i danas u štali imamo osam konja. 

Za sve ove godine padala sam sa konja, vraćala se u sedlo i ponovo padala. Imala sam i par ozbiljnijih povreda, kao i mnogo dobrih lekcija. 

I posle svega toga, mi smo našu ćerku stavili na leđa životinje od pola tone. Zašto?

Ako ste ikada seli na konja i prošetali šumom, ne moram mnogo da vam objašnjavam. Ako niste – taj osećaj slobode, smirenosti i partnerstva ne može se ni sa čim porediti. 

Kroz godine provedene na beogradskom hipodromu naučila sam mnogo važnih lekcija od kojih plodove ubiram i dan danas, a koje želim da prenesem i na svoju ćerku.

Za početak, da biste bili bezbedni oko konja morate vladati sobom. Ne smete dozvoliti strahu da vas obuzme već morate u svakom trenutku biti smireni. 

Vašem konju je potreban asertivni vođa, ne tiranin, ali ne ni neko ko će ga razmaziti. Morate konju uliti sigurnost da je sa vama bezbedan. A to možete učiniti samo ako ste samopouzdani i smireni. 

Zamislite koliko su to važne lekcije za jednog tinejdžera.

Dalje, deca se uz konje uče empatiji. Da bi se bavili ovim sportom moraju da prepoznaju kada je konj umoran, kada je razdražen, a kada uplašen. 

Moraju staviti potrebe konja ispred svojih, pa ma koliko želeli da galopiraju, ponekad će ipak morati mirno da odšetaju kući da bi se njihov partner odmorio.

Ujedno se tako uči i disciplina. Ružna reč u modernom roditeljstvu uz koju se vezuju klečanje na kukuruzu, šibe i kaiš. 

Zapravo disciplina je sposobnost da se odupremo malim, trenutnim nagonima da bismo ostvarili viši cilj. 

Kao takva, od neprocenjive je važnosti kada uplovimo u svet odraslih, a i pre toga. Disciplina je ta koja završava fakultete, polaže stručne ispite i ispunjava svoje poslovne obaveze. A ona se stiče od najranijih dana.

Neću se mnogo zadržavati na fizičkim dobrobitima jahanja, njih je Aleksandra već obradila na ovom blogu. Ali ću spomenuti jedno – danas kada svi sedimo za kompjuterima i telefonima, jahanje je to koje insistira na pravilnom držanju i snažnim mišićima leđa i stomaka. 

Na kraju, druženja uz konje su neka od najlepših koja pamtim. Najlepše uspomene su one stvorene na dugim terenskim jahanjima, sa brzim galopima i opuštenim šetnjama dok savlađujemo nekada potpuno nepoznat teren. 

Već maštam o danu kada će Natalija moći da nam se pridruži u ovim avanturama, na svom zekastom poniju Srećku.

Deca koja odrastaju uz konje provode sate napolju, u prirodi, radeći lakše ili teže poslove. Uče da brzo donose odluke, da budu odgovorni i pouzdani. Uče da brinu o drugima, da budu precizni i pedantni. 

Sve su to velike lekcije za male ljude. Kroz jahanje vidim priliku da deca izađu napolje i da se odupru negativnim uticajima i lošim modelima ponašanja. Takve prilike su nam svima preko potrebne.